English below. Please read my thoughts about the massive protests in Belgrade, called one of five million and analysis below from The Economist.
Економист говори о убрзаној “демократији спремној за ЕУ у Србији”, али чланство у ЕУ ће значити крај демократије за Србију. За Косово нема предаје, нема поделе, никада.
The Economist talks about the “soon-to-be EU-ready democracy in Serbia,” but an EU membership will mean the end of democracy for Serbia. For Kosovo, there is no surrender, no partition, never.
Немам агенду за рушење српске владе и председника Александра Вучића, али напомињем да је присутно доста незадовољства на улицама Србије.
Генерално, Вучићева влада је учинила много добрих ствари за српски народ и ја не учествујем у масовним недељним протестима против владе.
Наравно, ја се у суштини не слажем са председником Вучићем када он нуди делове Космета режиму у Приштини, и противићу се чланству Србије у Европској унији свим својим демократским бићем. Али све у свему, веома сам задовољан својим животом у Србији и веома сам привилегован што имам стално пребивалиште овде.
Мој политички ангажман у Србији ограничен је на супротстављање ЕУ, противљење НАТО-у и одбрану територијалног интегритета Косова и Метохије.
Међутим, српској влади је нелагодно због масовних протеста. Иако је посета председника Владимира Путина била велики успех, српска влада је спречила мог доброг пријатеља, лидера Иницијатива-Нема Предаје Косова и Метохије, Дамњана Кнежевића, да учествује.
Молим вас, прочитајте чланак на Србин инфо. Али ако га полиција позове на испитивање, то само значи да је Дамњанов глас важан у Србији 😉 Као што видите у анализи из The Economist-а, рушење Александра Вучића је врло невероватно. Извор: András Riedlmayer, Justice watch, мој превод на енглески:
Неслагања у Београду –
Да ли је Србија још на путу за придруживање Европској унији?
Протести су уздрмали земљу
БЕОГРАД – Вратио се у будућност, али овог пута са iPhone-ом и селфијима. Док хиљаде Срба протестује против свог председника, Александра Вучића, лако је сетити се опојних дана деведесетих када су људи марширали против Слободана Милошевића. Када је пао 2000. године, њихов слоган је био: “Готово је!” Данашњи банери објављују “Почело је!”
Број демонстраната који су марширали у протеклих шест седмица је споран. Али неколико дана пре посете руског председника Владимира Путина 17. јануара, он се није смањио. Протести су почели након што је Борко Стефановић, вођа мале левичарске странке, био избачен и ишутиран када је стигао 23. новембра на састанак у Крушевац. Починиоци су, каже он, били разбојници повезани са локалним бизнисменом блиским владајућој странци господина Вучића. Србија је водећи кандидат за придруживање ЕУ, чији лидери, каже господин Стефановић, угађају господину Вучићу. Они желе да Балкан остане стабилан и да склопи споразум са Косовом, које је прогласило независност од Србије 2008. године.
Критичари господина Вучића кажу да је он ауторитаран и да контролише националне вести, посебно телевизију и новине на које се старији Срби и даље ослањају. Срби у средњој класи у Београду, главном граду, чине језгро протеста, иако су се догодили и у мањим градовима. Срђан Богосављевић, ветеран који испитује јавно мњење, каже да његови месечни подаци показују да 44% Срба сматра да се земља креће у правом смеру, док 33% мисли супротно. Ако би господин Вучић сазвао изборе, за њега или за неку странку из његове коалиције би могло да гласа 65-75% људи. Привреда Србије порасла је прошле године за 4,4%, незапосленост је опала, а стране инвестиције се појављују.
Господин Богосављевић каже да су Срби мање сиромашни него што су били, посебно изван Београда. Ипак, до 50.000 људи емигрира сваке године. Ана Брнабић, српска премијеркa, каже да није донесена одлука о расписивању избора. Она каже да још увек има пуно посла – и да је “увек заинтересована за конструктивну критику”. Међутим, притужбе демонстраната “нису засноване на чињеницама”. Она жели да настави с реформама и улагањима у образовање и дигитализацију.
Лидери српске опозиције, који су оформили савез, не држе говоре пред демонстрантима зато што су толико различити једни од других да би било који од њих био дочекан с негодовањем од стране присталица других странака. Они се крећу од либерала до наднационалиста. На пример, непријатељи Бошка Обрадовића, вође Двери, називају га свештеничким фашистом. Он каже да је “модеран конзервативац”, који је заинтересован за демократију и породичне вредности. Он говори о обнови српске власти над Косовом и уједињењу у једну државу заједно са босанским Србима. Господин Вучић, каже он, чини “велеиздају” разговорима о могућој размени територије са косовским Албанцима. Господин Обрадовић хвали господина Путина, италијанског Матеа Салвинија и мађарског Виктора Орбана као будућност Европе: Србија “треба да ухвати нови геополитички воз”. Он и остатак опозиције бојкотују изборе, каже он.
То доводи господина Вучића у незгодну ситуацију. Нови парламент пун његових присталица, али без присутне већине у редовима опозиције, умрљао би имиџ Србије што се тиче неразвијене, али ускоро спремне демократије за ЕУ. Господин Обрадовић се подсмева господину Вучићу који је „последњи верник у ЕУ“.
I do not have an agenda to take down the Serbian government and President Aleksandar Vučić, but I note that there is a lot of discontent on the streets of Serbia.
In general, the Vučić government has done a lot of good things for the Serbian people, and I do not take part in the massive weekly protests against the government.
Of course, I fundamentally disagree with President Vučić when he is offering parts of Kosovo to the regime in Priština, and I will oppose a Serbian membership in the European Union with all my democratic fibers. But all in all, I am very happy with my life in Serbia, and I am very privileged to have a permanent residency here.
My political engagement in Serbia is limited to opposing the EU, opposing NATO, and defending the territorial integrity of Kosovo and Metohija.
However, the Serbian government seems nervous because of the massive protests, and while the visit of President Vladimir Putin was a big success, the Serbian government prevented my good friend, the leader of the Initiative – No Surrender of Kosovo and Metohija, Damnjan Knežević, to take part.
Please read the article in Srbin Info, but if the police call him for questions, this only means that Damnjan has an important voice in Serbia 😉 As you see in the analysis from The Economist below, the toppling Aleksandar Vučić is very unlikely. Source: András Riedlmayer, Justice watch:
Dissent in Belgrade –
Is Serbia still on course to join the European Union?
Protests are rocking the country
BELGRADE — It is back to the future, but this time with iPhones and selfies. As thousands of Serbs protest against their president, Aleksandar Vučić, it is easy to recall the heady days of the 1990s when people marched against Slobodan Milosevic. When he fell in 2000, their slogan was “It is over!” Today’s banners proclaim “It has begun!”
The number of protesters who have marched for the past six weeks is disputed. But days before a visit by Russia’s President Vladimir Putin on January 17th, they showed no sign of abating. The protests started after Borko Stefanović, leader of a small leftist party, was coshed and kicked as he arrived on November 23rd for a meeting in the town of Kruševac. The perpetrators, he says, were thugs connected to a local businessman close to Mr. Vučić’s ruling party. Serbia is a front-runner to join the EU, whose leaders, says Mr. Stefanovic, indulge Mr. Vučić because they want the Balkans to remain stable and for him to clinch an agreement with Kosovo, which declared independence from Serbia in 2008.
Mr. Vučić’s critics say he is an authoritarian who controls the national news, especially on television and in newspapers that older Serbs still rely on. Middle-class Serbs in Belgrade, the capital, form the core of the protests, though they have occurred in smaller towns as well. Srdjan Bogosavljević, a veteran pollster, says his Ipsos monthly data show that 44% of Serbs think the country is heading in the right direction, whereas 33% think the opposite. If Mr. Vučić called an election, as he may, 65-75% are thought likely to vote for him or an allied party. Serbia’s economy grew by 4.4% last year, unemployment has been dropping and foreign investment is flowing in.
Mr. Bogosavljević says that Serbs are less poor than they were, especially outside Belgrade. Still, up to 50,000 people emigrate every year. Ana Brnabić, Serbia’s prime minister, says no decision has been made to call an election. She says she still has lots to do — and is “always interested in constructive criticism.” But the protesters’ complaints are “not based on facts.” She wants to continue reforms and investments in education and digitalisation.
The leaders of Serbia’s opposition, who have formed an alliance, do not make speeches to the protesters because they are so diverse that any one of them would be greeted with abuse by supporters of the others. They range from liberals to arch-nationalists. For instance, the enemies of Boško Obradović, the leader of Dveri, call him a clerical fascist. He says he is a “modern conservative,” keen on democracy and family values. He talks of restoring Serbian rule over Kosovo and of uniting in one state with Bosnia’s Serbs. Mr. Vučić, he says, is committing “high treason” for talking of a possible exchange of territory with Kosovo’s Albanians. Mr. Obradović lauds Mr. Putin, Italy’s Matteo Salvini, and Hungary’s Viktor Orban as Europe’s future: Serbia “should catch this new geopolitical train.” He and the rest of the opposition would boycott an election, he says.
That puts Mr. Vučić in a bind. A new parliament full of his supporters but without the bulk of the opposition represented would tarnish Serbia’s image as a rough but soon-to-be EU-ready democracy. Mr. Obradović sneers at Mr. Vučić as “the last believer in the EU“.